Све вести

Вести

О Српском Милетићу  по сећању учитељице Оливере Тасић која је некада живела и радила у нашој школи

До  1945. Милетић је био насељен Швабама (Немцима) и са пар српских породица међу којима су били и Милосављевићи,као и неки чувени Милета – најбогатији у селу.Пошто  су Србе погрдно називали „Рац“  ( у преводу Србин) то је по Рац Милети и место добило  назив Српски Милетић.

Када је наша земља ослобођена  Швабе (из села)заједно са Немачком  војском напустиле су Милетић.

У селу је неколико староседелачких породица (које се нису огрешиле о Србе) остало,једна од њих је Леника са сином и мужем чија кућа се налази у близини млина.Ако је она жива вероватно зна доста о школи и селу,а ако није вероватно њен син  је од ње нешто сазнао.

У тако пусто пусто село  насељени су наши људи (Срби и Црногорци)иоз пасивних крајевајабланице,Калне,Црне Траве,Лецаи Гајтана.Колонисти су у почетку основали  4 земљорадничке задруге које су касније објединили у  2 врло јаке и богате  успешне задруге. У задругу  „Власина“већином су били учлањени Србијанци (Црнотравци,Каланци и Лесковчани),а у задругу „Јабланица“су били већином  Црногорци из Леца и Гајтана.

У то време Милетић је имао око 6000 становника и око 1200 ученика.Школа је адаптирана од некадашњих школских штала и имали смо  9 учионица,радионицу,ђачку кухињу и стан за домара.

Због вишка ученика  2 одељења су имала наставу у некадашњим просторијама милиције,а један разред је користио  учионицу у згради обданишта,које је такође успешно радило.

Од брања камилице опремили смо школску радионицу целокупним алатом за обраду дрвета и алатом за обраду метала.Примили смо и столара,па смо приређивали продајне изложбе од направљених предмета,а новац је служио за помоћ сиромашним ученицима за одласке на екскурзику или летовања.

Формирана је такође фото-лабораторија секција којом је руководио Тасић Димитрије па смо  имали  приходе и од тог рада.

Од сопствених прихода  озвучили смо неке учионице и купили први ТВ апарат у селу.

1964. или 1965. године преселили смо се у  новосаграђену школу,где је организована кабинетска настава (што је било новина и за београдске школе,јер сам то лично искусила преласком у Београд- који је био „велика џунгла“)

Такође су се поједини учитељи специјализовали за рад са само једним разредом.тако је нпр. Вукица Мандић водила само 1. Разред, а да не бисмо носили наставна-очигледна средства из учионице у учионицу-сваки разред је имао своје учионице опремљене потребним прибором  и наставним средствима.

Настава домаћинства одвијала се претежно практично-спремана је зимница за школску кухињу користећи плодове из школске баште у којој је сваки разредбио задужен за узгој једне до две врсте поврћа.

Успешно су радиле разне секције:рецитаторска,драмска,литерарна,фото секција,пољопривредна као и многе друге.Ловачка секција је била укључена у рад ловачког друштва па су учествовали у лову на живе  дивље зечеве које су откупљивали Италијани,а школа је опет добијала профит у виду помоћи за сиромашне ученике.

Од свих секција највише успеха је имала драмска секција просветних радника,јер су нас припремали познати   сомборски редитељи и глумци као нпр. Ивица Хајтл,Велимир Суботић (писац и глумац),Јоца Тасић итд. Па смо освојили и прво место у оквиру  Сомборског среза.Добијали смо и награде,као и појединачне понуде да пређемо у Сомборско позориште (није да се хвалим,али истина је).

Подмладак Црвеног крста је такође био врло активан и бринуо је о старима,усамљенима,као и болеснима.

Оливера и Димитрије Тасић